Svima su nam poznate i drage priče naših roditelja, porodice i prijatelja – često baš ljudi koji svoju riznicu saznanja ne mogu da zamisle bez legendi i prenesenih razgovora iz doba stare prestonice.
Beograd – spojen rukovanjem dve reke, opružen kao najzadovoljniji čovek posle ručka – svedok mnogih uticaja kultura kojih je i sam bio bitan deo.

U vreme čaršije grad je značio onoliko koliko i navike u njemu. Ako nogom zakoračite na kaldrmu glavne ulice – to je znak da ste u samom centru dešavanja.
Ako čujete razgovore na pruskom,nemačkom ili nekom drugom jeziku, to je znak da ste u prisustvu akademika,trgovaca pa i onih koji to žele od sebe da predstave. Ako pak vetrom zamiriše ćumur, ili kuvani šmek to je znak da se neka od obližnjih gostionica puni praznim stomacima i žednim sugrađanima.
Znaci su uvek bili tu, da predstave odredište ljudima koji su ga pomno tražili.
I upravo tu – na samo nekoliko metara od velelepne crkve Svetog Mihaila svoj značaj dobilo je zdanje konaka po meri Knjaza Mihaila – danas svima poznat i drag kao Znak Pitanja.

U ovim pričama naših poznanika, uvek se provuče po koja nesmotrena tvrdnja, pa je time i još veći značaj da su među nama pisani dokazi raznih svetskih putnika koji su provodili vreme u našoj gostionici – a samo u nizu jednog od njih je Vuk Stefanović Karadžić.
Osim toga, posebnu draž svakako čini da se ne može naći fotografija Glavne Čaršije napravljena od 30ih godina 19.veka na ovamo, bez da se u nekom ćošku nje ne vidi konak prijateljstva, i istinski centar srpskog kulinarstva koju mi i danas precizno održavamo verodostojno.

Potrebno je vreme da jelo postane specijalitet, potrebni su ljudi da priče postanu legende, isto tako potreban je kvalitet da mesto prestane da bude mesto – već postane muzej prošlosti.
Ne dati tradiciji da izbledi je razlog da svaki tanjir hrane, čašica domaćeg aperitiva bude podsetnik kakvoj se kulturi življenja uvek rado vraćamo.

Jer, kafana sa dvesta godina iskustva i tradicije – je znak da su stvari dobro uradjene.